Osnovni elementi hapkikwana

Hapkikwan je naučno utemeljena sveobuhvatna borilačka veština u kojoj se vežbaju različiti, međusobno komplementarni elementi borenja. Osnovni elementi hapkikwana su:

1) odbrana golim rukama od golorukog napadača;

2) odbrana golim rukama od naoružanog napadača;

3) odbrana od više napadača (nenaoružanih i naoružanih);

4) upotreba hladnog i vatrenog oružja:

5) sparing;

6) razbijanje tvrdih predmeta;

7) razni neborbeni elementi: akupresurne tačke, padovi, vežbe disanja, meditacija itd.

Osnovni principi

Najvažniji principi koji leže osnovi hapkikwana su: 1) postepenost, 2) racionalnost, 3) raznovrsnost, 4) efikasnost i 5) srazmernost.

1.Postepenost. – Savladavanje hapkikwana odvija se malim koracima, ali zato bez prekida. Uvek se počinje od jednostavnog, pa ide na složenije, pa onda još složenije i zahtevnije. Put oko sveta počinje prvim korakom i upravo taj prvi korak je i najteži. Nije razume se težak korak, već odluka da se on učini. Posle toga sve se odvija nekako samo od sebe.

Program napredovanja u hapkikwanu je tako i koncipiran da mogu da ga prate i fizički nedovoljno spremni pojedinci. Kroz proces vežbanja dolazi do naoko neprimetnog ali zato stalnog napretka. Nijedan trud ne odlazi u vetar, posebno ne onaj koji ima jasan cilj. Skoro neprimetno, redovnim vežbanjem nevešti početnik pretvara se u majstora. U pitanju nije nagli skok već proces (nema čarobnih tableta koje bi čovek mogao da popije i odmah postane vrstan borac). Kada je taj proces dobro osmišljen i ako je vežbač redovan, svako može da napreduje do neprepoznatljivosti. Ne može svako da nauči da igra tenis kao Novak Đoković ali svako može da naučni da ga igra veoma dobro. Ista logika važi i u borilačkim veštinama – ne može svako da postane vanserijski majstor, ali svako može da nauči da se vrlo efikasno brani. Međutim to učenje mora da se odvija postepeno, tako što se polazi od manje zahtevnog ka složenijem i težem.

2.Racionalnost. – U hapkikwanu se polazi od toga da sve što čini ovu veštinu mora imati jasan razlog zbog čega se uopšte radi i zašto se radi upravo tako kako se radi. Drugim rečima, svaka tehnika i svaki pokret moraju proći objektivnu kritičku analizu – trener mora biti u stanju da i sebi i drugima objasni i svrhu pokreta (tehnike) i njegove varijacije, njihove slabe i dobre strane i mogućnosti kombinovanja sa drugim elementima.

Pokret ne mora uvek da služi borbi u užem smislu, tj. neposredno pobedi nad protivnikom. On može da ima i neki drugi smisao – razvijanje osećaja snalaženja u prostoru, navikavanje na rad pod otežanim okolnostima, razvoj fleksibilnosti, brzine itd. Međutim, on uvek mora da ima jasnu svrhu. Ništa se ne vežba samo zato što to «tako treba», zato što «tako rade svi» i sl. I obrnuto – ako se nešto ne radi (a, na primer, radi se u nekim drugim veštinama) trener mora biti u stanju da objasni zašto je to tako.

Kada je reč o borbenim tehnikama, onima koje neposredno služe pobedi nad protivnikom, racionalnost se ogleda u izboru tehnike odnosno kombinacije koja je najmanje rizična i ujedno najefikasnija i u načelu (tokom vežbanja, na treningu) i protiv konkretnog protivnika (u sportskoj ili stvarnoj borbi). Rasipanje snage i vremena je ne samo nerazumno, već može da dovede do neželjenih posledica u vidu poraza, povrede i sl.

3.Sveobuhvatnost. – Hapkikvan je zaista sveobuhvatan. U okviru njega se, po strogo utvrđenom programu, vežbaju sve vrste udaraca rukama (šakom, dlanom, laktom, prstima, podlakticom...) i nogama (stopalom, kolenom, potkolenicom, sa zemlje, u skoku...), bacanja (rvačkog, džudo i aikido tipa), poluge na rukama, nogama i vratu, tehnike na akupresurnim tačkama, odbrana od svega toga, borba u parteru, borba protiv više napadača, odbrana od raznih oružja, korišćenje raznih oružja, upotreba svakodnevnih predmeta za odbranu (kišobran, olovka, knjiga, kajš itd.). Pored toga, sastavni delovi veštine su i određene vežbe disanja, specifični sistem zagrevanja i istezanja, posebne vežbe snage, jačanja i kondicije, vizuelizacija, meditacija, osnovi akupresure, hiropraktike itd.

Da bi stekao prvi crni pojas (1. Dan) hapkikvana, kandidat mora da zna sve vrste udaraca rukama i nogama, ali i da podjednako dobro vlada borbom u parteru, bacanjima, polugama, gušenjima, da ume da se odbrani od svih vrsta hvatova, udaraca, bacanja, od palice i noža... Za više crne pojaseve uče se nove stvari – kontre na poluge, rekontre na te kontre, borba protiv više protivnika, rad sa raznim vrstama oružja itd.

4.Efikasnost. – Do stvarne efikasnosti stiže se postepeno, vežbanjem racionalnog i sveobuhvatnog programa (dakle, uz uvažavanje tri prva pomenuta principa). Svrha tehnika je isključivo to da budu efikasne, bez obzira na to da li ih primenjuje mladi muškarac, starac, žena ili čak dete. Tehinke koje nisu stvarno efikasne mogu da budu dobar vid rekreacije, fitnesa i slično, ali one nisu za borbu.

Efikasnost nipošto nije isto što i atraktivnost. Mnogo je atraktivnih tehnika, koje, međutim, nisu dovoljno pouzdane i delotvorne (efikasne). Najprostije rečeno, tehnika je efikasna kada u najvećem broju slučajeva, sa najmanje rizika i napora donosi pobedu.

U hapkikwanu postoji jedan manji fond tehnika koje imaju svoju borbenu vrednost, ali koje ipak realno uzev nisu za realne situacije. Primer su višestruki udarci nogama u skoku. Mada vežbač koji njima vlada zaista može da ih primeni u praksi, ipak je bolje raditi ih u sali ili na filmskom platnu. Mnogo je faktora zbog kojih u realnim uslovima takve tehnike uglavnom ne treba pokušavati. Jedno je skakati tako i udarati na treningu, dobro zagrejan i opušten, svestan da i ako promašiš cilj imaš pravo na novi pokuđaj, a drugo isto to raditi u hladnoj noći, u tesnim pantalonama, odelu, kaputu..., pa još bez ikakvog zagrevanja, uzbuđen zbog napetosti situacije... Međutim, čak i te tehnike kojih je, još jednom treba pomenuti, zaista vrlo malo i za koje se vežbačima stalno skreće pažnja da su pre za vežbu i javne nastupe (demonstraciju) nego za stvarnu upotrebu, imaju svrhu. Primera radi, ako ste u stanju da skočite i dok ste u vazduhu 2-3 puta udarite nogama u raznim pravcima i polomite isto toliko dasaka, svakako ćete umeti da udarite neki jednostavan udarac nogom sa zemlje (npr. udarac nogom napred ili kružni udarac) neuporedivo brže, eksplozivnije i preciznije nego onaj ko nema vašu veštinu.

Još jednom, osim jednog malo kruga tehnika čije uvežbavanje ima neke druge ciljeve (razvoj koordinacije, brzine itd.), sve tehnike hapkikwana su maksimalno efikasne u realnoj situaciji. Vežbati tehniku koja nije takva znači uludo trošiti vreme.

5.Srazmernost. – Najprostije rečeno, načelo srazmernosti znači da odbrana treba da bude srazmena napadu (opasnosti kojoj smo izloženi). U pitanju su elementarni moralni principi koji su, uostalom, sankcionisani krivičnim pravom (pravilima o nužnoj odbrani i prekoračenju nužne odbrane). Ne smete nokautirati nekoga ko vas je samo uhvatio za ruku, ne smete teško povrediti nekoga ko vas je samo ošamario... Vežbači hapkikwana se uče da nipošto sami ne započinju kavgu, da ako ih neko provocira učine sve da izbegnu sukob, ali da ako nema drugog izlaza dejstvuju maksimalno odlučno i efikasno, vodeći pri tome računa o srazmernosti svojih akcija.

Tehnike

Hapkikwan ima veoma mnogo raznih tehnika, mnogo više nego neke druge borilačke veštine. Ipak, redovnim vežbanjem po unapred utvrđenom programu sve se da savladati.

Tehnike hapkikwana obuhvataju:

- razne načine bezbednog padanja;

- razne udarce nogama (kako u stojećem stavu, tako i u skoku, ali i sa tla);

- razne udarce rukama (šakom, prstima, laktom, podlakticom);

- veliki izbor bacanja (rvačkog odn. džudo i aikido tipa, ali i neka osobena);

- veliki izbor poluga i gušenja;

- korišćenje akupresurnih tačaka;

- odbranu od raznih oružja;

- upotrebu oružja: kratki štap, štap, motka, nož (uključujući i bacanje noža), bacanje zvezdica (šurikena) i nekih drugih, manje poznatih oružja, mlat (nunčaku), konopac, sablja itd;

- razne neborbene metode i tehnike - posebne vežbe disanja, vežbe istezanja, posebne vežbe jačanja tela i duha, razbijanje tvrdih predmeta, masaža, meditacija, osnovi hiropraktike, itd.

Velemajstor Ronald Kristofer Garland u ime Korejske Hapkido Federacije uručuje velemajstoru Boris Krivokapiću certifikat o tome da je zvanični predstavnik te prestižne federacije za Srbiju, Beograd 28. 5. 2022

Velemajstori koji su držali međunarodni Hapkido seminar 1. 5. 2022. u Đurđevcu (Hrvatska), sleva na desno: Gerhard E. Hermanski (Nemačka), Perry Zmugg (Austrija), Sukru Kinatas (Turska), Mladen Kužnik (Hrvatska), Massan Ghorbani (Irska), Gerhard Agrinz (Austrija), Nadine & Volker Goesling (Nemačka), Boris Krivokapić (Srbija), Jason Mix (SAD).

Hapkikwan je zvanično priznat i na širem međunarodnom planu. On je priznat kao nova borilačka veština od preko stotinu međunarodnih borilačkih saveza iz preko 50 država, sa svih kontinetata.

Pored ostalog, hapkikvan je kao nova borilačka veština, poreklom iz Srbije, zvanično priznat od strane Svetske unije borilačkih veština (World Martial Arts Union – WoMAU), koja je jedina borilačka organizacija koju priznaju Ujedinjene nacije, tačnije Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO). WoMAU tesno sarađuje sa UNESCO-om i ima kod njega konsultativan status, pri čemu je nadležna za negovanje i praćenje borilačkih veština širom planete, kao dela kulturnog nasleđa čovečanstva.

Sedište WoMAU je u gradu Čunđu (Chungju) u Južnoj Koreji, koji je rodno mesto generalnog sekretara UN Ban Ki Muna (Ban Ki-moon). WoMAU svake godine organizuje Svetski festival borilačkih veština u Čungđu, ali i druge događaje, kao što su međunarodni Seminar o borilačkim veštinama, Akademija za borilačke veštine (u saradnji sa lokalnim univerzitetom), Seminar tradicionalnih načina lečenja i dr. U sklopu prostranog Svetskog parka borilačkih veština, u Čunđu, pod okriljem WoMAU, postoji i ogroman Svetski muzej borilačkih veština.

Od posebnog značaja je činjenica da WoMAU okuplja najreprezentativnije borilačke veštine iz sveta, pri čemu je svaka od njih zastupljena preko matičnog saveza iz one države iz koje odnosna veština potiče. Za one koji imaju makar elementarna znanja o vrhunskim svetskim borilačkim veštinama, sve će biti jasnije kada se kaže da su npr. u članstvu WoMAU sledeće veštine: tekjon i druge korejske borilačke veštine (Južna Koreja), jaido (Japan), kung fu i taiči čuan (Kina), sambo (Rusija), savate (Francuska), tajlandski boks (Tajland), bokatur (Kambodža), penćak silat (Indonezija), kalari (Indija), pankration (Grčka), kapoeira (Brazil), vietvodao (Vijetnam), mongolsko rvanje (Mongolija) itd.

Svaka od ovih veština predstavljena je referentnom organizacijom (nacionalnim borilačkim savezom) iz matične države - one u kojoj je veština nastala. Dakle – kung fu predstavljaju monasi iz manastira Šaolin u Kini (Kinezi), kapoeiru – Brazilci, sambo – Rusi, savate – Francuzi, tajlanski boks – Tajlandđani itd.

U takvoj porodici je, 7.12.2009. godine, nakon procedure koja je trajala nekoliko meseci, a zatim i video prezentacije i usmenih objašnjenja i odgovora delegatima na samoj Generalnoj skupštini WoMAU, priznat hapkikvan kao nova borilačka veština, poreklom iz Srbije. Istovremenio je kao novi punopravni član u članstvo WoMAU primljen Hapkikwan International sa sedištem u Beogradu. Za prijem su glasali svi članovi WoMAU. Veliki broj prisutnih istakao je da je pozitivno iznenađen i istinski impresiniran prezentacijom hapkikvana.

Znak hapkikvana je dvoglavi beli orao raširenih krila, koji u obe kandže drži šašku (kozačku sablju), a na grudima ima štit sa znakom Peruna, boga Starih Slovena. Znakom dominiraju tri osnovne slovenske boje: crvena, plava i bela.

Orao je kod svih naroda carska ptica, gospodar nebesa, simbol nesputane slobode, hrabrosti, gordosti i snažnog karaktera. Nije slučajno što ga mnoge države imaju u svom grbu. Dvoglavi orao je deo tradicije mnogih slovenskih naroda i država. U hapkikwanu dve glave, pored ostalog, simbolizuju dva ključna momenta veštine – materijalni i duhovni odnosno fizički i psihički.

Glave su okrenute na razne strane (istok i zapad) što simbolizuje otvorenost prema pozitivnim uticajima sa svih strana, ali i oprez u meri u kojoj je to potrebno.

U kandžama orao drži sablje (tačnije, kozačke šaške). One su okrenute na razne strane i ukazuju na spremnost da se brani, kada je to nužno, ali i da se pritekne u pomoć drugome, kada je to potrebno. Sablje stoje u zaštitnoj poziciji, a ne u zamahu, one su tu da štite, a ne da napadaju druge.

Na grudima orla je štit kružnog oblika sa znakom slovenskog boga Peruna, boga munje i groma, ali isto tako boga ratnika.

U celini, orao ne preti nikome, ali je spreman da se bori, ako bude potrebno. I da u toj borbi pobedi. On mirno i gordo osmatra na obe svoje strane, ali i ispod sebe. Iznad sebe ne mora da gleda, tamo je slobodno nebo odnosno svemir.

Slično kao u ogromnoj većini drugih borilačkih veština, i u hapkikvanu postoje učenički («obojeni») i crni pojasevi. Zapravo, postoje rangovi, s tim da se (uvažavajući ovde korejsku tradiciju) učenički pojasevi zovu «kup», a crni «dan». Po sebi se razume da ovi nazivi nemaju nikakve veze sa onim što reči «kup» («pehar») i «dan» («24 časa» odnosno deo tog perioda od izlaska do zalaska sunca) znače u srpskom jeziku.

1.Učenički (obojeni) pojasevi. - Ukupno je u hapkikvanu 10 učeničkih pojaseva. U zavisnosti od napretka (stečenog i na polaganju za pojas pred čitavim klubom pokazanog znanja), vežbač se postepeno pomera hijerarhiji.

Obojeni pojasevi su (od nižih ka višima):

10.kup – žuti pojas
9. kup – žuti pojas sa zelenom trakom
8. kup – zeleni pojas
7. kup – zeleni pojas sa plavom trakom
6. kup – plavi pojas
5. kup – plavi pojas sa crvenom trakom
4. kup – crveni pojas
3. kup – crveni pojas sa braon trakom
2. kup – braon pojas
1. kup – braon pojas sa crnom trakom

Beli pojas (10. kup) nose potpuni početnici. On se dobija činom upisa u klub. Prvi obojeni pojas je žuti (9. kup) i za njega se polaže obično nakon 3-4 meseca redovnog treninga.

Pojas sa trakom je viši pojas u odnosu na onaj bez nje. Traka služi da se smanji broj obojenih pojaseva, da se, pored postojećih, ne bi uvodili i npr. narandžasti, ljubičasti i sl. Svaki novi pojas je u stvari novi, viši nivo, a on se obeležava rangom («kupom»). Dakle, žuti pojas i žuti pojas sa zelenom trakom (9. i 8. kup) su dva sasvim različita pojasa, kao npr. u nekim veštinama žuti i narandžasti. Isto važi i za druge pojaseve.

Brzina napredovanja kroz pojaseve zavisi od brzine savladavanj gradiva, a ona je individualna i uslovljena mnogim faktorima, kao što su redovnost na treningu, prethodno iskustvo, talenat za borenje, godine života itd. Ipak, u najvećem broju slučajeva za pojaseve se (uz uslov da je vežbač zaista redovan na treningu) polaže sledećom dinamikom (vreme staža se računa od dana prethodnog polaganja):

Na taj način,  do polaganja za 1. Dan (prvi crni pojas) potrebno je ukupno najmanje 48 meseci redovnog treninga, tj. oko 4,5 kalendarske godine aktivnog vežbanja. U praksi, u većini slučajeva to je oko 5-6 godina.

Svaki pojas ima svoj poseban program koji sadrži precizno utvrđene zahteve odnosno naučene odbrane i tehnike. Za pojas je položio onaj kandidat koji uspešno izvede najmanje 80% programa. U meri u kojoj je to opravdano, kod polaganja se vodi računa o polu i uzrastu kandidata. Tako npr. daske koje lome muškarci debele su 2,5 cm, a one koje lome žene – 2 cm. Od onih koji imaju 35 godina ili više ne  zahtevaju se obavezno najviši standardi u svim elementima, posebno u nožnoj tehnici i sparingu. To se, međutim, kompenzuje većim repertoarom drugih tehnika. Oni koji su mladi od 16 godina ne lome daske.

2.Instruktorski i majstorski (crni) pojasevi. - Crni pojasevi su (od nižeg ka višemu, s tim da je pored dato i zvanje):

1. dan – mlađi instruktor;
2. dan – instruktor;
3. dan – stariji instruktor;
4. dan – mlađi majstor;
5. dan – majstor;
6. dan – stariji majstor;
7. dan – internacionalni majstor;
8. dan – velemajstor;
9. dan – velemajstor.
10. dan – rezervisan za osnivača veštine.

Crne pojaseve mogu da dodeljuju:

Put do crnog pojasa

Jedno od čestih pitanja početnka, jeste koliko je potrebno da se trenira da bi se dobio crni pojas?

Potrebno je oko 5-6 godina redovnog treninga, pod uslovom da se ima bar oko 4,5 sati treninga nedeljno. Toliko otprilike treba da bi se od početnika stiglo do 1. dana (prvi crni pojas). Ovaj period treniranja može da varira u zavisnosti od mnogih faktora – uzrasta, discipline, talenta, određenog predznanja (ako je neko npr. već trenirao neku drugu, komplementarnu veštinu napredovaće znatno brže), posvećenosti i intenziteta treninga i dr.

Uz sve pozitivne promene u metodici treninga i uz korišćenje savremene opreme, program hapkikvana je veoma obiman i jednostavno nije ga moguće savladati za manje vremena, u meri koja daje pravo da se nosi crni pojas. Izuzetak su, razume se oni, koji su već stekli crni pojas u nekoj drugoj veštini i kao takvi poseduju određeno tehničko, taktičko i drugo znanje i psihofizičku spremu, što im onda olakšava i ubrzava napredak.

Međutim, pojasevi su kao svedočanstva o završenom razredu (u školi) odnosno deo hijerarhije (kao čin u vojsci). Oni su samo relativna oznaka suštine. Ne daj Bože da vas neko napadne i da realno morate da se branite, pojas vam neće pomoći. Samo prisebnost, znanje (veština) i iskustvo.

Treba imati u vidu, da je 1. dan samo prvi crni pojas! Sticanjem tog pojasa vežbač još nije postao majstor! On je tek počeo stvarno i ozbiljno da uči! Svaki sledeći crni pojas (2, 3, 4, 5. itd. dan) ima sopstveni program koji se razlikuje od prethodnog. Ipak, nosilac 1. dana trebalo bi da je već prilično kvalitetan i iskusan borac.

Program obuke u hapkikwnu

Hapkikvan je sveobuhvatna borilačka veština. Kad dođe do nivoa prvog crnog pojasa (1.dan) vežbač bi morao da zna sve osnovne elemente borenja – i da bezbedno pada, i da udara rukama i nogama, i da lomi daske, i da na dvadesetak načina baci protivnika, i da vlada svim najvažnijim polugama, i da ume da se odbrani od palice i noža itd, itd.

S obzirom na vrlo obiman program u hapkikvanu se ide postepeno od jednostavnijih elemenata ka složenijim, s tim da se na svakom nivou rade razne stvari. Tako već za prvi (žuti) pojas, uče se i stavovi, ali i veliki broj (više desetina) osnovnih oslobađanja od hvatova, osnovni blokovi i osnovni udarci rukama i nogama, dogovorenis paring itd. Što je pojas viši i program postaje sve bogatiji i složeniji. Što duže vežba, vežbač se sve više navikava na sistem i polako počinje čak i nesvesno da prihvata njegove principe, što u krajnjoj liniji i jeste cilj.